Savremeni svetski pisci

Kada je početkom oktobra 2008. objavljena vest da je Žan-Mari Gistav le Klezio dobio Nobelovu nagradu za književnost, dok je čitava Francuska slavila, među pariskim izdavačima i novinarima javila se neverica, gotovo panika, hoće li će se Le Klezio uopšte pojaviti u javnosti i da li će prihvatiti ovo priznanje.

Ovaj autor koji je još sredinom devedesetih godina XX veka proglašen za "najvećeg živog pisca francuskog jezika" nimalo ne drži do institucija i medijske pompe, ne voli sjaj pozornice, bliceve, kamere, intervjue.

Na opšte zadovoljstvo, Le Klezio je ispoštovao sve ceremonije koje dolikuju laureatu Nobelove nagrade - uključujući i neizbežnu belu leptir mašnu, da bi se odmah zatim povukao u svoju kuću u Nju Meksiku, a zatim odleteo na Mauricijus, pa u Seul, gde predaje francusku poeziju i, početkom leta, kratko boravio u Francuskoj.

Ovaj razgovor snimljen je krajem juna u Bretanji, u letnjoj rezidenciji Le Klezioa, na obali Atlantskog okeana. Ekipa RTS-a je prva TV ekipa koja je ušla u kuću ovog nobelovca, uz njegovu diskretnu napomenu: "Molim vas da ne snimate fasadu kako se ne bi saznalo gde živim..."

U večerašnjoj emisiji Le Klezio priča o svojim prvim godinama u Evropi za vreme Drugog svetskog rata i osećaju gladi koji ga nikada nije napustio, o odrastanju u Africi, kada je "spoznao telo, a zaboravio lice", o četiri godine koje je proživeo sa plemenom Ambera u šumama Paname i koje su izmenile čitav njegov život, o svom mešovitom identitetu, egzilu kao romanesknoj građi, o nomadizmu i stalnim putovanjima po svetu, ali i o književnosti kao putovanju "unutar sebe".

Urednik i autor: Neda Valčić Lazović

Reditelj: Ivana Stivens