Савремени светски писци

Када је почетком октобра 2008. објављена вест да је Жан-Мари Гистав ле Клезио добио Нобелову награду за књижевност, док је читава Француска славила, међу париским издавачима и новинарима јавила се неверица, готово паника, хоће ли ће се Ле Клезио уопште појавити у јавности и да ли ће прихватити ово признање.

Овај аутор који је још средином деведесетих година XX века проглашен за "највећег живог писца француског језика" нимало не држи до институција и медијске помпе, не воли сјај позорнице, блицеве, камере, интервјуе.

На опште задовољство, Ле Клезио је испоштовао све церемоније које доликују лауреату Нобелове награде - укључујући и неизбежну белу лептир машну, да би се одмах затим повукао у своју кућу у Њу Мексику, а затим одлетео на Маурицијус, па у Сеул, где предаје француску поезију и, почетком лета, кратко боравио у Француској.

Овај разговор снимљен је крајем јуна у Бретањи, у летњој резиденцији Ле Клезиоа, на обали Атлантског океана. Екипа РТС-а је прва ТВ екипа која је ушла у кућу овог нобеловца, уз његову дискретну напомену: "Молим вас да не снимате фасаду како се не би сазнало где живим..."

У вечерашњој емисији Ле Клезио прича о својим првим годинама у Европи за време Другог светског рата и осећају глади који га никада није напустио, о одрастању у Африци, када је "спознао тело, а заборавио лице", о четири године које је проживео са племеном Амбера у шумама Панаме и које су измениле читав његов живот, о свом мешовитом идентитету, егзилу као романескној грађи, о номадизму и сталним путовањима по свету, али и о књижевности као путовању "унутар себе".

Уредник и аутор: Неда Валчић Лазовић

Редитељ: Ивана Стивенс