Inđija - Tako bliska, tako draga

Ostaci materijalne kulture na ovim prostorima svedoče o naseljenosti još u vreme Ilira, Kelta i naravno, Rimljana. Međutim, o Inđiji ne postoje nikakvi pisani podaci sve do polovine 15. veka kada se ona spominje kao posed jedne ugarske plemićke porodice.

Jedna od najstarijih sačuvanih građevina je inđijska crkva Vavedenja Presvete Bogorodice. Ovaj pravoslavni hram je reprezentativna barokna građevina izuzetne arhitektonske lepote, veliki istorijski trag srpskog naroda na ovim prostorima i važno duhovno utočište.

Razvoj Inđije usko je povezan sa razvojem železnice koja je u ovo mesto stigla 1883. godine i to iz dva pravca - Subotice i Zagreba, a prema Beogradu. Ovo je malu varoš postavilo na raskrsnicu dva ključna balkanska železnička toka, a odličnu regionalnu povezanost Inđija je zadržala sve do današnjih dana.

Inđija zauzima površinu od skoro 400 kilometara kvadratnih. Čini je 11 naselja u kojima danas živi oko 47 hiljada stanovnika različitih nacionalnosti. Najviše je Srba, ali ovo je dom i za Hrvate, Mađare, Slovake...

Danas, Kulturni centar predstavlja jedno od najposećenijih mesta u čitavom kraju, a o tome koliko znači žiteljima Inđije svedoči i veliki broj mladih koji svakodnevno posećuju ovo mesto i učestvuju u projektima koji se ovde organizuju - likovnim radionicama, izložbama, književnim večerima, bioskopskim projekcijama, kao i velikom broju manifestacija.

Na ulasku u grad iz pravca Novog Sada goste Inđije tako čeka jedna prava oaza drevne prošlosti - Keltsko selo. Unutar visoke, drvene ograde koja okružuje kompleks smestilo se čitavo malo selo, a najmlađi posetioci, ali i oni nešto stariji zaljubljenici u prošlost, ovde mogu da nauče kako se izrađivala keltska grnčarija, da degustiraju keltski hleb, da se oprobaju u tkanju, vezu, izradi crteža od slame, keltskog nakita, korpi od pruća...

I tako negde između prošlosti i budućnosti, tradicije i težnje za novim, realizovanih planova i započetih snova, živi Inđija. Malo mesto koje je upravo zahvaljujući tome uspelo da sačuva „ono nešto" - uživanje u svakodnevnom, i životne radosti koje tako često nedostaju žiteljima velikih gradova.

Urednik: Vladimir Novaković
Autor teksta: Aleksandra Bogdanović
Snimatelji: Petar Vujanić, Miloš Rančić
Montaža: Nemanja Radić