Kopaonik

Tom svetlošću pozdravlja nas jednog zimskog jutra planina sunca, Kopaonik. Sa srpskog krova sveta ukazuju se mrkosivi obrisi planinsnske ogrlice što se obavila oko vrata najveće planine Srbije.

Gusta, raskošna tamnozelena boja Kopaonika leti, ogrnula se srebrnobelom zimskom odeždom. Da li zbog srebrnog odbleska sa iglica jela i smrča ili treperenja srebrnih iskrica sa površine belih snežnih polja, svejedno, Kopaonik je zasluženo dobio još jedno ime - Srebrna planina.

U blagodetima sunca uživa se ovde više od dve stotine dana godišnje. Ali, hirovita planina ume očas da se rasrdi i ljutito dune u lica skijaša i šetača. Tokom istog dana pokrila se maglom pa smo, posle srdačnog sunčanog pozdrava, ubrzo, sa relativno male distance jedva razaznavali Pančićev vrh koji je, na visini od dve hiljade sedamnaest metara, zagonetno podigao gvozdenu ruku releja, sakrivši u sivoj utrobi magle Pančićev mauzolej.

Moćni greben najvećeg planinskog masiva u Srbiji pruža se od severozapada ka jugoistoku dužinom od oko osamdeset i širinom od šezdesetak kilometara.

Okolo se, kao beli stogovi sena, nižu uzvišenja slikovitih naziva... Karaman, Gobelja, Čardak, Šatorica, Oštro koplje.

Manjim delom planine, površine oko jedanaest hiljada osam stotina hektara upravlja Nacionalni park Kopaonik.

Mnogi turistički i geografski putevi vode na srebrnu planinu. Sa zapada, od ibarske magistrale ka planini koja je pružila svoja gorostasna leđa središnjim delom južne Srbije, iz dva pravca - uz Jošaničku reku i putem od Rudnice. Sa istoka, od Kruševca i Toplice preko Brzeća.

Od davnina, a osobito u srednjem veku, obronke Kopaonika zaposedali su rudari. Kopala se ruda olova, cinka, gvožđa, bakra, srebra, žive i bizmuta. Po brojnim manjim i većim kopovima planina je i dobila ime.

Urednik: Vladimir Novaković
Snimatelj: Pavle Tanasijević
Montaža: Nemanja Radić